I tek ponekad stavim ružu na jastuk da miriše… Odvrne mi slavinu sećanja ne propuštajući ni najmanji detalj koji je ostao upamćen o tebi da uludo isteče. I tek tada dozvoljavam srcu da tiho uzdiše za vremenom prošlim, rugajući se samom sebi zbog neuspeha. Vatra ponovo se pali. Nemilosrdno,iznutra me peče, a onda krenu kiše…
Nisam došao ovde da bih hranio golubove sa klupe nekog parka, skrivajući pogled od svakog ko pred mene stane, čekajući vreme koje treba tek da dođe, ne ubrzavši ni jednom otkucaje svoga srca. Niti sam došao da berem ljubičice u rano proleće, i zaljubljeno tumaram ispod njenog prozora, čupajući latice ubranog cveća ne bih li…
Ova Svet daleko je od morala, bez svesti, udaljen od svega što bi moglo bojom da ga ispuni i zavrti mu oreol nad glavom… A mi smo ga udaljili, vrbovani. Jedan po jedan prodali smo svu ljudskost koju smo imali, postavši stvari koje se razlikuju po novcu. Ljubav i humanost proterani su, ostao je samo…
U očima tvojim Neretva teče…Davim se u njenim dubinamai ne primećujemkako je prekrasan Mostar uvečekad se upale sve te zvezdeokupljene oko Meseca.Osećam samo ruku,tvoj dlan,topao kao Hercegovina,kako mi ljubav pruža,i tikao najlepša ruža,tek ispupelaizdigla si se nad tommagijom celom,obasjana,divna,kao vila… Tvoje latice nikadauvenuti u mome srcu neće,Jer u tebipronašao samdeliće sreće,koji su mi bili potrebniza…
Tražio sam te po celom kosmosumeđu zvezdama…Tražio sam te i na Zemlji,po mnogim gradovima,ispod kamenjai ronio u dubine morasa nadom da te možda tamo nađem…Tražio sam te u bajkamai u maštanjima,ali ne mogoh da te nađem. A onda sasvim slučajno pogledah u devojku, malu, garavu, crnih očiju što me čitav moj život gledala, i gledao sam i ja nju …